Zagledan u ponor slanog doma svog
delfin je sanjao kako leti
svoj cudesni let
zaljubljen u nebo, eto takvim se rodio
previse tih i skroman
da bi njegova prica obisla svet
I uvek kad bi pomislio
kako krstari albatros
sekao je pucinu
ko adrenalin sto sece mu krvotok
sirio je krila da dohvati Bozji svod
al' ta su krila bila dovoljna
tek za pokoji kratak skok
Neki dodju srecni pa tako i odu
on je pripao taboru drugom
i tog je dana na obalu
smrknut okean izneo telo skrhano tugom
Stepam svoje rane dok provodim dane
izmeðu zelja i istine
logike ponestaje, rebus ne prestaje
da mi para vijuge
Pravila ne vaze, moj prijatelj kaze
da sve vise veruje
da cudne su sile podigle vile
da nas gresne razonode
Ja stojim po strani i cekam da vreme
nacrta put do sna
al' kao delfina bukagije dubina
sve vise me vuku ka verdbi dna
da li sam to ja